Legenda koja neće da prećuti i poneku bizarnost iz svoje karijere

0
218
http://plessazvezdama.prva.rs/

Jedna od naših najboljih i svakako najlepših glumica otkrila nam je šta je najveća hrabrost i šta svaki dan govori svojoj ćerki Lani, kao i o tome da je važno izaći sa sobom i svetom na kraj.

Tanja Bošković, jedno od naših najvećih glumačkih imena, bila je među onima koji su razgovarali sa publikom tokom proslave 60 godina Ateljea 212. Među njima spontana i otvorena, takva je bila i sa nama. Bez dlake na jeziku, ali i bez mistifikacija, ova prelepa glumica sada čak uživa da otkrije poneku bizarnost iz svoje karijere koju bi neki manje sigurni u sebe radije prećutali. Ne i Tanja.

– Imala sam premijeru u Ateljeu koja nije dobila aplauz! Majke mi sam talentovana i publika me voli i moj kolega koji je igrao sa mnom je talentovan i njega publika voli, ali džabe. Sećam se da sam samo videla Batu Stojkovića kako se očajan sagnuo i stavio ruku preko lica. Niko nije aplaudirao sem mojih tate i mame, i to tiho. Ali, i to je trebalo zaslužiti. To čovek mora i da podnese. Znate, ja sam neko ko je imao premijere gde nisu letele ruže na scenu nego latice. I ovacije po 20 minuta. Ali to se brzo zaboravi. Ovo bez aplauza je stvarno pikanterija.

Na pitanje da li je u pravu jedna njena mlada koleginica koja kaže da je za plakanje to što mladi nikada više neće imati tako dobre uloge na filmu i u pozorištu kao njena generacija.

– Nije u pravu. Osim velikog talenta, velikog rada, morate imati veliku sreću. Ljudi nekad, naročito mladi, od straha zaborave na sopstvenu hrabrost. Najveća hrabrost je pobediti taj strah. Ustati i boriti se. Svi smo se borili. Mislite da je Zoranu Radmiloviću bilo lako? Nije. Svi zaboravljaju njegovu prvu i drugu godinu studiranja. Meni je o tome pričao. Šestica iz glume i potpunu zatvorenost. To su svi zaboravili. Ne rodi se genije odmah, genije se prvo stvara.

Tako pričate i ćerki Lani?

– Pokušavam da je naučim da prestane da strepi. Hrabrost je neophodna. Sloboda od straha je najveća sloboda. Svi mi govore “legendo, legendo”, a niko se ne seća kako sam počela. Ne sećaju se “Znanja-imanja” i mog učenja da u živim emisijama recitujem pesmu. Niko se ne seća kako sam išla na radio da gledam kako se snimaju drame, niko se ne seća probnih snimanja, groznih filmskih scenarija koja sam čitala i koja sam, skoro po pravilu, igrala. Toga se ljudi ne sećaju. Njima sad sve deluje strašno idilično, a tada kada sam to živela nije uopšte bilo idilično. Naprotiv. Ali, bože moj, valjalo je imati i snage i reći – aha, ovo je faza i imam sa sobom plan! Pa sad, nekad uspete, nekad ne. Važno je da umete da ustanete. I da podnesete sopstvene modrice. Da, modrice na duši – kaže Tanja.
tanja-boskovic1

Kad spadne haljina

Da li se sećate nečega čega se svi sećaju, tajca, oduševljenog muka publike kada vam je spala haljina u predstavi „Rodoljupci“ Dejana Mijača?

– Toga se ne sećam. Te predstave se sećam po buldožeru koji gura mrtvace, tako je počinjala. To je bilo za otvaranje JDP-a, i sećam se te mučnine.

FOTO: NOVOSTI ONLONE/TIKETKLUB.COM
IZVOR:BLIC ONLINE/TATJANA ČANAK

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here