Muzičko nasleđe Beograda i Srbije

0
277
http://www.srpskilegat.rs

Kultni festival „Beogradsko proleće“ odzvanjao u Velikoj dvorani Doma sindikata još od 1959. godine. Najveća imena domaće muzike počela karijeru na ovom prestižnom skupu

FESTIVALI su nekada bili osnovno obeležje gradske atmosfere, ali i kulture celokupne ondašnje države. Naš grad krasilo je „Beogradsko proleće“, koje je okupljalo elitu muzičke scene počev od 1959. godine.

Današnji klinci imaju bezbroj načina na koje mogu da prate trendove u muzici i cela planeta im je nadohvat ruke, a u vreme kada je nastajao i trajao ovaj festival, muzičari su mogli da dosegnu do publike putem jednog televizijskog kanala i sa radio-programa.

O tome pričamo sa Milenkom Petkovićem, arhitektom, ali i vlasnikom najveće privatne kolekcije snimaka i uspomena na „Beogradsko proleće“.

Milenko Petković
Milenko Petković

Karta za budućnost

– NAJVEĆI hit koji je iznedrio ovaj festival je neprevaziđeni „April u Beogradu“ Zdravka Čolića, ali tu su i izuzetne kompozicije „Obriši suze draga“ Bobe Stefanovića ili „Seti se naše ljubavi“ Nade Knežević – kaže Petković. – Mnogi pevači koji će kasnije postati velike zvezde prvi put su se pojavili na bini Velike dvorane Doma sindikata. Tako su prva izvođenja ovde imali Đorđe Marijanović, čija pesma „Beograde“ je i danas neka vrsta himne grada, Tereza Kesovija, čiji prvi snimak sačinjen na ovom festivalu imam sačuvan, a davne 1978. pred beogradskom i jugoslovenskom publikom debitovao je mladi Oliver Dragojević sa pesmom „Nokturno“. Veliki pevači poput Olivera Mandića takođe su počeli ovde.

„Beogradsko proleće“ je zvanično obeležilo četiri decenije postojanja 1999. godine, ali je prethodni pevački skup bio održan dve godine ranije.

Danas se entuzijasti trude da održe i ponovo udahnu život ovom prestižnom muzičkom okupljanju, a naš sagovornik kaže da svi veruju da će biti načina da se stara kulturna manifestacija, neka vrsta lične karte grada, na neki način očuva i da u budućnosti nastavi svoj život.

– Nekada je sve bilo drugačije – uz setu kaže Petković. – Pevač je bio sam na bini, pred njim se nalazio Revijski orkestar Radio-televizije Beograd, koji je bio sastavljen od vrhunskih muzičara tog doba. U nekim fazama tu se nalazio i Big bend RTS. Nisu postojale nikakve muzičke matrice ili ne daj bože plejbekovi, ono što je umetnik izveo na bini jedino je bilo merodavno.

Krajem sedamdesetih i tokom osamdesetih godina festival je imao nekoliko tematskih večeri, pa su se smenjivale večeri posvećene šansonama, zabavne, one posvećene narodnoj muzici, rok (doduše, prilično neuspešno) i veoma važan deo posvećen dečjoj muzici, još od 1976. godine.

Zoran Nikolić Zozon
Zoran Nikolić Zozon

– Za decu su komponovale sve same veličine – naglašava Petković.- Od oca i sina Ramboseka, preko Arsena Dedića, Kemala Montena, Darka Kraljića, Kornelija Kovača, Aleksandra Koraća... Legendarni kompozitor Zlatan Vanda koji je bio izuzetni stvaralac klasične muzike ogledao se i u muzici za decu. Istina, u to vreme smo kompozicije posvećene mališanima shvatali veoma ozbiljno. Na toj vrsti muzike posebno se radilo, a toga danas više nema.

„Veče uz radio“

NEKOLIKO decenija tokom kojih se održavalo „Beogradsko proleće“ ostale su sinonim za neka „dobra, stara vremena“, ali današnje generacije ne mogu lako da ih razumeju. Zarad podsećanja važno je reći da tek 1974. godine Televizija Beograd uvodi Drugi program, a u to vreme radio je bio najvredniji aparat u kući, pogotovo kod mlađe generacije.

– Emisije poput one, kultne, Prvog programa – „Veče uz radio“ bile su najslušanije, a legendarni Nikola Karaklajić me je unekoliko vaspitao – kaže naš sagovornik. – Publiku su činili mladi ljudi koji su pratili trendove u našoj muzici. Danas već zaboravljamo kako su neki izvođači posle ovog festivala doživeli značajnu međunarodnu afirmaciju. Na primer, Tereza Kesovija je bila veoma cenjena u Francuskoj, pa čak je jedne godine nastupala za Monako na „Pesmi Evrovizije“.

Legdendarna „Korni grupa“ počela je takođe na ovom festivalu, sa pevačem Daliborom Brunom, a kasnije su postali uvaženi i u Evropi, pa su čak u Italiji snimili album. Ostao je zapažen i njihov nastup na Monterej džez festivalu u Švajcarskoj 1973. godine, pre nego što se sastav raspao.

Zoran Marković
Zoran Marković

Muzički entuzijazam, ali i vrhunsko znanje onoga doba vraćaju nas u neko drugo doba, koje nije isključivo vezano za ovaj skup, ali je ostalo kao obeležje tog vremena. Džez novinar Petar Novaković podsetio nas je i na to kako su naši muzičari spretno uspevali da skinu kompozicije sa festivala „San Remo“. Kako je festival bio održavan u večernjim satima, tako su u „Jugi“ naši studijski muzičari, slušajući radio-prenos, brže bolje „skinuli“ novi hit, tokom noći snimili svoju verziju, i ujutru smo je imali na radiju, na „naš način“.

Legendarni „Indeksi“

TRADICIONALNO važni gosti iz godine u godinu bili su „Indeksi“ sa sjajnim Davorinom Popovićem, koji su u Beogradu imali izvanrednu publiku, a jedan od pevača iz stare garde, koji nije poneo nagradu na ovom festivalu, ali je ušao u legendu tog doba, bio je Ivo Robić. Njegova priča unekoliko je posebna, budući da je ostao simbol tadašnje Jugoslavije i vremena u kojem je stvarao. Najzad, bio je omiljen i veoma popularan širom tadašnje države.

– Robić je prvi otpevao pesmu „Stranci u noći“, a tek 1966. godine kompoziciju je izveo Frenk Sinatra stvarajući je planetarnom legendom – priča Petković.

– Autor je bio Nemac, Robić je tada živeo u Hamburgu, a sve koncerte i pesme je izvodio ovde. Ostala je i nepisana legenda o njemu i toj kompoziciji, pošto je, posle ustupanja pesme Sinatri došao prvi put u Jugoslaviju vozeći „rols rojs“.

Na kraju razgovora ostaje logično pitanje zašto jedan arhitekta ima toliku strast prema muzici, i zbog čega toliko strastveno prikupljanje dragocenih snimaka koji nisu deo matičnog posla. Sagovornik nas uverava da to nije izuzetak, već pravilo.

bg-prolece-1411-201

– Mnogo je arhitekata koji su doživeli svetsku slavu, a imali su neobične hobije koji su ih, na kraju, i proslavili – objašnjava Milenko Petković.- Danas svi znaju Mikelanđela Antonjonija kao vrhunskog filmskog režisera, a on je po struci bio arhitekta. Evo, na primer, ko danas zna da je jedan od naših najvećih autoriteta u oblasti filma, neprevaziđeni filmski kritičar Nebojša Đukelić bio arhitekta. A baš tako je bilo.

„Ljudi iz radio-aparata“

PUTOVANjE u prošlost ovakvih skupova neminovno nas vodi u zdanje Radio Beograda i tamo zatičemo ploče koje marljivo čuvaju naše kolege u Fonoarhivi. Kroz najveću arhivu ovakve vrste na Balkanu vodi nas pomoćnik direktora Radio Beograda Saša Kovačević.

Uživamo gledajući omote ploča sa fotografijama naših popularnih izvođača onog doba, smenjuju se likovi Lea Martina, Mikija Jevremovića, Ljiljane Petrović, Zlatka Pejakovića

Stručnjak zadužen za stare snimka Zoran Marković podseća nas na sve kategorije izvođača i publike koji su nekada učestvovali u programu „Beogradskog proleća“ dok pažljivo vraća ploče u omot, ne dozvoljavajući da budu izgreba ne

– Mnoge emisije i danas traju, posle mnogo godina – kaže Saša Kovačević.- Tu su „Vreme sporta i razonode“, „Hit meseca“, „Karavan“, nekada je bilo kultno „Veselo veče“

Saznajemo da je u arhivi sačuvano više od 1.800 radio-drama za decu i 5.400 namenjenih odraslima. To su bila vrhunska dela koja i danas imaju probranu publiku.

Stara novinarska šala kako neki „mali ljudi žive u radio- aparatu“ i danas se ispostavlja kao tačna. Doduše, žive od njega i za njega, ali sigurno je da nisu „mali“. Ljubav za neka dobra, stara vremena uvek je ljubav ka nečijoj mladosti, a to je nemoguće ugasiti.

KOLEKCIJA AUTENTIČNIH SNIMAKA

Krajem sedamdesetih godina naš sagovornik kupio je kasetofon „aiva“ na kojem je mogao da snima koncerte uživo. Dabome, nije to bio uvek dobar snimak, ali ipak jeste značajna uspomena.

– To su mi bili prvi pokušaji – kaže Petković. – Veliki džezer Džordž Djukodržao je koncert 1977. godine, ja sam ga snimio i čak zamolio da mi se potpiše na kasetu. On me je značajno pogledao, podigao kažiprst u znak tobožnje pretnje zbog „pirata“, i na kraju – potpisao. Ideja mi je bila da skupljam ono što niko ne radi. Meni je zanimljivo da imam snimak Luisa Armstronga iz Doma sindikata, a ne „Led cepelina“ iz Njujorka. Šta će mi?

Neobičnu strast u „lovu“ na stare snimke Petković lako obrazlaže opisujući jednu nedavnu anegdotu sa buvljaka.

– Na pijaci stoji stara kaseta na kojoj piše „Dajer streits“, koncert u „Pioniru“ 1985. godina. Drhtale su mi ruke dok sam prodavcu pružao „smešnih“ 20 dinara, koliko mi je tražio, sve dok nisam došao kući i uspeo da preslušam i spasem odličan, autentičan snimak tog legendarnog nastupa.

bg-radio-beograda

PET I PO DECENIJA „KARAVANA“

Dok se šunjamo po radijskoj arhivi i sećamo se pesama sa prestižnog beogradskog festivala, jedan podatak nam posebno privlači pažnju: Ove godine obeleženo je 55 godina od početka emitovanja emisije „Karavan“. Prvi urednik bio je Bora Oljačić, zatim Mirko Lazić, Saša Kovačević i još aktuelni Zoran Nikolić Zozon.

– Prvi skečevi emitovani su još iz pera Branislava Nušića, Radoja Domanovića, Branka Ćopića, Minimaksa… – kaže legendarni Zozon. – Glumili su Miodrag Petrović Čkalja, Mija Aleksić, Mića Tatić, Nikola Simić, Ružica Sokić, Đuza Stojiljković… Prvi voditelji su bili članovi Narodnog pozorišta Mira Bobić i Milan Puzić, kasnije su preuzeli mikrofon Petar Slovenski, Neša Milovanović i Đorđe Nenadović.

U slavu gradskog duha Zozon umešno objašnjava tajnu dugovečnosti i „uređivačku politiku“ za narednih 55 godina.

– Kada je istorija u pitanju, biće i četnika i partizana, i drugova i drugarica, i dame i gospode. Kada su parade u pitanju, biće i gej i vojne parade. Kada je ekonomija u pitanju biće i baba i žaba. Kada je socijalna politika u pitanju biće i bele kuge i manjka mesta po vrtićima. Kada je unutrašnja politika u pitanju biće i Kurta i Murta. Kada je poljoprivreda u pitanju biće i kuka i motika… Kada je sastav nekih novih vlada Srbije u pitanju, biće i Mika i Žika, i Mirko i Slavko, i Vojko i Savle, i naravno, Džej. A kada smo mi u pitanju, bićemo i dalje i ludi i zbunjeni.

NEPREVAZIĐENI ĐORĐE MARJANOVIĆ
Nagrade na festivalu dodeljivao je stručni žiri, sastavljen od najuglednijih kompozitora i novinara, ali je postojala i nagrada publike, pa su posetioci direktno birali favorita između svojih miljenika. Na „Beogradskom proleću“ 1961. godine pobednik je bio Duško Jakšić, sa pesmom „Čerge“, ali je publika silno zavolela Đorđa Marjanovića koji je izvodio kompoziciju „Anđelina“. Posle proglašenja pobednika publika se pobunila, pa je nekoliko stotina Beograđana izašlo ispred Doma sindikata kako bi podržalo neobičnog Marjanovića. U ono vreme, njegova „ekstravagancija“ ogledala se u sjajnoj komunikaciji sa publikom, skidanju sakoa i vitlanju iznad glave, što je bilo nesvakidašnje za dotadašnje šlager pevače.

IZVOR: NOVOSTI.RS/ ZORAN NIKOLIĆ

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here